SUSJED MI REČE: Tamo u Njemačkoj ti se sigurno ovako nešto ne događa! E, bome je bio u pravu

Kad je čuo što mi se dogodilo u samo 24 sata, kaže moj susjed; „Ajde bogati priznaj, nije li ti lipo ovdi? Tamo u Njemačkoj ti se sigurno ništa ovako zanimljivo ne događa.“

E, bome je bio u pravu. Nema šanse da te u Njemačkoj stignu oni događaji od kojih ti skoro srce stane i to u samo nekoliko sati.

I sad se pitate šta je bilo? E pa, ajmo redom, pa nek oni gori u Njemačkoj sami prosude je li moj susjed bio u pravu.

Nešto ka gušterica, a nije gušterica

Legnen ti ja tako jednu večer, taman da ću ugasit svitlo, kad ono.., nešto mi prolizi po podu. Skočin iz kreveta, a ono nešto ka gušterica, a nije gušterica. Neka prozirna životinja lizi po podu, penje se uza zid, a ja instiktivno krenen vrištat. A uvik san prezirala one što vrište čim vide neku beštiju…

Mater već legla, skočila i ona iz kreveta pa dotrčala u moju sobu.

– Što je sad, što vičeš?!

– Nešto lizi tud!,  govorim joj, držin teću u ruci, pokušavan ulovit tu beštiju na zidu, ali džabe… ne da se, kliže ka da je od sapuna napravljena.

Gleda mater što je, još već bila zaspala i sad u šoku od moje vike.

– Ajde bogati mislila sam da je neko uša u kuću, kaže mi.

Nu, daj meni, to nije ništa, reče.

– Kako ništa vidi koliki je, govorin joj.

– Ma daj, biži… – kaže mater, uzme ubrus i skine tu životinju sa zida s takvom lakoćom, ka da je cili život čekala baš nju da se pojavi i makne je iz kuće.

– Aj, lezi više, vidi koliko je sati. Brat ti sutra rano radi. Muči sad, reče mater i ode nazad leć.

Ja još malo provjerin po podu ima li još kakvih beštija, pa tek onda legnen. Mater se, u svoj toj gunguli, nikako nije mogla sitit kako se ono zove ta životnja, a bome ni ja.

Idući dan

Svane jutro, a ja krenen radit generalku po materinoj kući. Soba po soba, čistin, brišen, gledan u kantune, da mi se ne bi opet dogodila ista noć.

Negdi oko deset sati, eto ti mlađe ćeri od mog brata. Živi na katu kuće. Ima deset godina, sve je zanima, sve bi pitala, sve bi znala. Rekla bi moja pokojna baba: „Dite mudro, pametno i razgovorljivo, pravo.“

– Teto,  što je ono bilo noćas? Što si vikala?, pita me.

Ispričan joj ja sve, u detalje, od početka do kraja…, i kako je brzo lizilo, i kako san vrištala, i kako joj je baba, moja mater, uletila ka specijalci. A ona meni, onako ozbiljno, s izrazon ka da je bar dvaput starija od mene, reče po naški, mirno i staloženo:

– Teto moja, nije ti to ništa opasno. To ti je macaklin. On ti triba ostat u kući jer ide pauke, mrave, sve šta ne triba bit u kući. Ne boj se, teto moja!

A ja je gledan, i mislin si: evo ti ga na, dite me smirilo i uveselilo ovo jutro. Smijen se ja, njoj i sebi, i svom strahu.

Objasnila mi je sve o macaklinu, onako ozbiljno, detaljno. A dok mi priča, oči  joj se smiju, ka da u sebi misli: „E, teto moja, tribala bi to znati i ti si sa sela.“

Ali meni je baš to jutro, s njenom pričom, tim razigranim očima u kojima se uvik vidi da će ti reći sve što joj je na umu, uveselilo dan toliko da sam pomislila „nema  šanse da mi se danas dogodi išta da mi pokvari raspoloženje“.

E tu sam se prevarila. I sve mi se čini kako mi je i tu mater odigrala glavnu ulogu.

Natirala me da ne ostavljam auto na ovoj vrućini. „Pribaci ga tamo ispod onog janježa ( za one koji nisu upućeni to van je dalmatinski naziv za jaružinu ili gorski javor), tamo ti je lad“ , reče mi.

I ja je poslušan ka i uvik. Preparkiran auto odmah ispod janježa. Blizu rade radnici na nekoj kući, i svaki put kad dođen kod matere, njih nađen side pod tim janježom. Nekad se pitam „ kud rade po ovoj vrućini”, a nekad  “kad rade, kad ih uvik nađen sideći“.

I u večernjim satima krenen ja od matere, uđem u auto, raspalim glazbu na najjače i uživam u vožnji, ka da san u nekon filmu. Kadli, u jednom trenu, gledan pravo isprid sebe – zmija!

Točno na staklu, s vanjske strane, tamo di su brisači. Digla glavu i gleda me pravo u oči. Obli me ladan znoj od glave do pete…

Ne znam kako san uspila parkirat sa strane ceste, a ne na cesti. Stanen, nisam ni ugasila auto, ni glazbu koja je tutnjila, i izletin iz auta. A zmija, još je bila tamo kod brisača, gleda me kao da misli “što ću sad”.

Zmija na autu

Ja na sredini ceste, ona na autu pored ceste. Gledam ja nju, gleda ona mene. Kad naiđe neki auto, stane čovik i pita: – Što je?

– Zmija mi je na autu, ne znam šta ću, kažem ja.

Izađe čovik iz auta, a zmija odmah pobjegne ispod haube, ne da se uvatit.

Kaže on meni: – Ajde ti uđi u auto, ona će spast kad počneš vozit.

Ali, ja baš i nisam bila sigurna…

– Može li uć u auto?,  pitam ga ja.

– Ma neće, ne može… mislim… – kaže on.

– Misliš ili znaš? , pitam ga.

– Pa… neće…

Nedoumica

E, to njegovo „pa“ mi u trenu oduzme svaku nadu. Ka’ da san čula: „može, samo ti ne znan kad“. Nema šanse da sad uđen nazad u auto!

I ode prvi čovik, dođe drugi, pa treći, pa i četvrti… i svi mi isto rekoše: „Ma neće ti ona ništa, vozi samo.“

Al ja se ne mogu natirat da uđen nazad u auto. Noge mi se ukočile, srce lupa, a zmija,  ka da se ruga sa mnom. Čim neko stane i pokuša je otirat, ona se lipo zavuče pod haubu. A kad ode,  evo je opet, izviri, digne glavu i gleda me. Ka da mi govori: „Ajde, ajde, čekan te.“

I stane ti još jedan čovik, spusti staklo i pita: – Što je? Problem?

Da problem, i to kakav!

Ja opet ispočetka, ponovin svoju priču:– Zmija mi je na autu, ne mogu je otirat, bojim se zmija ka vraga.

Sve je strah

A on će ti: – I ja se bojin zmija.

E, baš dobro, rekoh mu.

Zmija opet, po svom običaju, šmugne ispod haube. Ja mu vadin mobitel i pokažen sliku šta san je ranije uslikala, da vidi s čim iman posla.

Gleda on, malo zumira, pa kaže: – Ma nije ti to opasno, to ti je bjelouška. Bit će ti pala s nekog stabla, ako si negdi parkirala..

Sitim se ja matere i njenog nagovaranja da stavin auto u lad pod janjež: – A je, je, parkirala sam pod stablom.

– E to je to!, zaključi čovik.

Digne on haubu, petlja po onoj krpi iznutra haube, a meni se koža naježila pri pomisli da bi je moga rukom dirnuti. Pokuša je istirati, ali ništa. Zmija se ne da.

-Ajde, uđi ti u auto, nema ti druge, govori on. – Izaći će ona dok voziš, neće dugo ostat.

– Ma nema šanse! A što ako uđe za mnom?!,  pitam ja.

– Ma neće, ja ću pazit, smije se čovik.

Zmija se ne da maknuti

I tako me on nekako nagovori da uđen u auto i počnen vozit. Uto mi se javi diver, evo i njega, taman stiga iz Njemačke. Kaže: – Ajde, dovezi se ti sa zmijon do sela, otirat ćemo je mi, nema problema.

I vozim se ja tako prema selu, a zmija isprid mene na staklu kod brisača. Klizi livo-desno, gmiže, gleda… A meni, iskreno, draže da je vidin nego da je ne vidin. Jer ako je ne vidin, odmah mislin: eno je, ušla negdi, sad će mi se pojavit kod papučica il ispod sica.

I tako ti ja, vozim deset-petnaest minuta, srce mi lupa ka ludo, a u glavi sto scenarija, nijedan dobar.

Skrenem ja prema zaseoku svoje jetrve, inače poznato zmijama. Tamo su ti zmije ka dobar dan, niko se više ni ne trza kad ih vidi. Zaseok u šumi, sve zeleno, vlažno…..Mislin se: evo, sad će ova moja s auta sletit pravo doma, među svoje.

A ona, ka da je nešto pridositila, krene lagano prema retrovizoru i to baš s moje strane. Gleda me onim njenim očima, ka da mi govori: “Aj bog, bilo je lipo.”

Taman sam se ja bila nekako navikla da mi je na staklu, vrime zajedničko je čudo, kadli evo ti nje, omotala se oko retrovizora.

Dili nas samo tanko staklo, znan ja da ne može uć, ali svejedno. Krene vriska iz mene, ka ono sinoć kad je macaklin izletija. Samo ovaj put još i jače, jer macaklin je bar bija brz u bižanju, a ova me gleda u oči ka da zna di mi je prag živaca!

Parkiran se ja isprid kuće, ruke mi se tresu.

Evo ti brata od jetrve, izlazi iz kuće, priđe autu, pogleda situaciju i bez puno filozofije uzme zmiju s retrovizora ka da uzima ključ od auta.

Mirno, lagano, ka da nosi granu, odnese je malo dalje, baci u neki šumarak i samo kaže: – Eto, riješeno.

Spasio mi život

Gledan ga ja ka da mi je život spasija. Jer zapravo i je jer ne bi se ja makla iz auta pa taman zmija odlučila lito provesti na haubi.

E, da samo malo pojasnin. Bjelouška je zaštićena vrsta, ne smi ih se lovit, ubijat ni uznemiravat… A koliko je bila uznemirena na haubi mog auta… ajme, ne znan.

I na kraju dana, završin ja s frendicama na piću pored Paškog mosta. One me došle pokupit jer se nisu baš tile vozit mojin auton, bojale se da se tamo možda još koja zmija usidrila. I naravno, nije moglo proć bez malo slikanja pored te lipote Paškog mosta.

I približin se ja onoj litici, kadli ova moja reče: — Ajde, miči se odatle! Kako si krenula, mogla bi ti i kakva riba iskočit iz one dubine…

Zamislin se ja, pa se odmaknen… nije baš da je moguće ribi da toliko skoči, ali kako me je krenulo ovi dana…,bolje je vraga ne izazivat…

E i još nešto: Macaklin mi je bio prebrz, ali zmiju sam ipak uspila uslikat!